Sjećam se kako sam prije nekih 20ak godina neprestano poredila svoje tijelo sa nekim nazovi idealnim tijelom. To mi nije donijelo ništa dobro. Vjerovanje da moje tijelo treba biti drugačije nego što jeste me je uvijek ostavljalo frustriranom, očajnom, bespomoćnom, i onda da bih nekako zataškala ta osjećanja ja bih naravno jela i jela i jela. Bar dok jedem nisam imala te teške misli. Na kratko bih se osjećala dobro, a onda se taj dobar osjećaj obično pretvarao u jako loš – kajanje, gubitak kontrole, slabost, preziranja same sebe i to bi dovelo do ponavljanja ciklusa. Pakao.
Dugo mi je trebalo da se pomirim sa svojim tijelom, da ga zavolim i da mu budem čak zahvalna što mi te godine torture nije naplatilo, što me je vjerno služilo i evo što je i dan danas prilično zdravo. Moj voljeni čovjek mi je jednom rekao da imam savršeno tijelo, baš onakvo kakvo bi žena trebala da ima. Povjerovala sam mu radosno zato što sam konačno bila spremna da to čujem i da obgrlim svoje napaćeno tijelo onakvo kakvo jeste. Da mi je neko prije to rekao – ne bih mu vjerovala, ne bi u meni ostavilo nikakv trag. Sada znam da svaka žena i svaki muškarac imaju savršeno tijelo i da je samo misao u našim glavam koja kaže da to nije tako. Niko nije ni predebeo, ni premršav, niti ima krive noge, niti veliki ili premal nos – nemoguće! Kada na tijela pogledate bez ideja kakva treba da budu – ostane samo jasna stvarnost – blistavilo preobučeno u ruho neke forme, u boje i oblike. Ja nisam samo ta forma – ja sam prevenstveno to blistavilo koje živi kroz formu! I vi ste to – radosna, baršunasta suština koja se manifestuje kroz sve što postoji.
Kada se ne poredite, u miru ste, savršeni ste, takvi ste kakvim vas je Bog (život, univerzum) stvorio. To tijelo čak nije ni vaše – dato vam je kao poklon. I ne radi se ovdje samo o tijelu, nego i o svemu ostalom. Poređenje uvijek donsi nemir, osjećaj da nam nešto fali, da nismo još ‘stigli’ gdje treba da budemo. Kada se poredimo bježimo od sebe, od stvarnosti kakva jeste. Poređenje nas razvlači na neko tamo bolje zamišljeno mjesto gdje želimo biti umjesto ovog sadašnjeg trenutka. To ‘razvlačenje’ je bolno, ta želja da sam kao neko drugi, negdje drugo ili da treba da budem drugačiji – boli. Možda mislite, oh, ona je tako srećna, popularna, ima svoju firmu, radi punom parom. A sad vidite zašto bi ona vama mogla zaviditi. Šta vi imate? Zašto je vama ugodno da budete vi. Vratite se sebi.
Život nam daje tačno onoliko koliko možemo podnijeti, koliko je dobro i ugodno za nas. Više posla bi mi bilo prestresno, više prijatelja nemoguće za održavati, više putovanja bi me iscrpilo, ne bih imala vremena da budem lijena i da uživam u svojim hobijima. Ako ste sami, razmislite zašto je dobro što ste sami, kakav prostor se tu otvara, šta učite o sebi. Ako ste sa nekim, razmislite zašto ste sa njim ili njom, šta je dobro u tome. Ako ste sa nekim – znajte da je to vaš idealan partner i učitelj – za sada. Ako ste sami – samoća vam je učitelj. Ako ste nezaposleni, razmislite zašto je i to dobro. Ljudi koji žive na Balkanu, a sanjaju o inostranstvu i obrnuto – samo da vam kažem da sam ja svoj raj pronašla u Bosni! Raj je zapravo gdje god da sam jer nije bitno gdje ste, ni kakvo vam je tijelo, ni šta radite – bitno je samo kakav vam je um. I na kraju – sve je dobro i nema greške, čak i kad se čini da ima.
Cvjetovi se ne porede. Svi odišu ljupkošću onoga što jesu – potpuno tu gdje jesu. Mačke se ne porede. Taman posla – mačka je kraljica u svom carstvu – zašto bi se poredila sa drugom mačkom. Vi ste ta ljupokost, ljepota i kada se vratite sebi potpuno, onda će vas pokret vaših ruku ushićivati, pokret tijela – čista ljubav. Ono unutra je ono što je bitno. Vanjština je tek uporna iluzija, šareni kostim koji je Bog sebi sašio za ovaj život, ovu priliku.
Sa ljubavlju,
G.
PS. Svakako vas pozivam da uradite Rad BK na temu – njoj, njemu, njima je bolje nego meni i sl. Preispitajte sve te stresne misli koje vas odvajaju od onoga što jeste – onog mira u vama koji je tu prije nego što se udaljite od sebe i krenete sa poređenjem.
Draga Gogo,
divan članak, hvala i nastavi kad god imaš vremena da objavljuješ, zato što to radiš iz duše i to se oseća. Istinito, iskreno i duboko, vraćaš nas na suptilan, nenemetljiv način nama samima, kakva divota!
Topli pozdrav,
Zina.
Draga Zina,
Hvala ti na toplim riječima. U engleskom kažu – it takes one to know one. 🙂 Drago mi je da prepoznaješ tu autentičnost koja odzvanja i u tebi kao odjek tvoje duše. 🙂 <3
мислим да нема жене која није слично у неком животном раздобљу размишљала на ову тему па тако и ја.могу рећи да сам тек сада у ових мојих 55 година нашла тај мир коме сви тежимо,вероватно зрелост чини своје.док сам била млађа вечито сам имала неку замерку на свој изглед ,на свој рад,на околности…а сад сам весела /заправо неких 10-так година уназад/јер видим један радостан,испуњен живот.захвална Богу на свему што ми је дато,а и на оном што ми није дао,вероватно ми није ни требало. што се тиче изгледа,године у којима смо су увек најјјбоље:))))уживала сам читајући ваш чланак толико да бих мирне душе /када би се нешто питала/предложилага за уџбеник у основној школи,јер видим да су данашњи млади још више од моје генерације оптерћени овим питањима(то знам јер радим у школи).имате дара за писање и само тако наставите.:*
Hvala vam na divnim riječima, Mirjana!:) I ja radim u školi i ponekad podijelim neke mrvice od ovoga što pišem i što jesam (istina je teška hrana za većinu) – dam ono što mislim da djeca mogu čuti. I nema greške – ono što čuju dobro čuli – ono što ne čuju – nije vrijeme. Topli pozdrav:)
Sjajno objašnjeno. Hvala. Rad je toliko istinit i delotvoran da je šteta ne raditi ga odmah 🙂
Lep pozdrav iz raja u Beogradu 🙂
Hvala Ivana. Pozdrav i od mene iz raja u BL. 😉